Pred zoru, nisko na istoku, ponekad zasija tačka toliko jaka da izgleda kao da je neko upalio svetiljku na nebu. Naš narod ju je zvao Danica, ili Zornjača — zvezda koja najavljuje dan. A nekih meseci, odmah posle zalaska Sunca, ista takva svetlost čeka na zapadu. Nju su zvali Večernjača.
Dugo se verovalo da su to dve različite zvezde. Nisu. A nisu ni zvezde.
Planeta koja sija kao nijedna zvezda
I Danica i Večernjača su planeta Venera. Posle Sunca i Meseca, ona je najsjajnije telo našeg neba — višestruko sjajnija od Sirijusa, najsjajnije prave zvezde. Njen sjaj dolazi od gustih oblaka koji odbijaju najveći deo Sunčeve svetlosti, i od toga što nam je, od svih planeta, ponekad najbliža.
Venera je bliža Suncu nego Zemlja, pa se na našem nebu nikada ne udaljava mnogo od njega — najviše oko 47 stepeni. Zato je nikad nećete videti u ponoć visoko na nebu: ona je uvek zvezda jutra ili zvezda večeri.
Svetlonoša i večernja zvezda
Stari Grci su jutarnju zvezdu zvali Fosfor, „svetlonoša“, a večernju Hesper. Saznanje da je reč o istom nebeskom telu pripisuje se Pitagori ili Parmenidu, iako su Vavilonci Veneru pažljivo beležili još mnogo vekova ranije. Rimljani su ih zvali Lucifer i Vesper, a planetu su nazvali po boginji ljubavi i lepote — Veneri.
Nije slučajno što najsjajnija svetlost našeg neba nosi ime boginje ljubavi. Ljudi su u nju gledali u zoru, posle duge noći, i u sumrak, kada se dan završava i počinje vreme za one koje volimo.
Kako da je vidite
Kada je Venera večernjača, pogledajte ka zapadu posle zalaska Sunca: biće to prva i najsjajnija tačka koja se upali. Kada je danica, potražite je na istoku pred svitanje. Ni dvogled ni teleskop nisu potrebni — dovoljno je vedro nebo i malo strpljenja. A ako je jednom ugledate pored tankog srpa mladog Meseca, znaćete zašto su je pesnici toliko voleli.
Kraj
